Pejzažne arhitekte: kako smo zaista nastali?

Kada je čovek počeo da gaji ljubav prema pejzažu i lepim uređenim površinama?

Odgovor je–oduvek. Od praistorijskih vremena, preko Starog Egipta, Antičke Grčke i Rima, pa do dana današnjeg. Svaka epoha za sebe je nosila nešto što se zove potreba za “lepim, zelenim i zdravim površinama”. Uređivali smo bašte, zatim vrtove i parkove mnogih velelepnih dvoraca, centralne trgove i oduvek smo bili prisutni, samo pod drugim zvanjem.

Osvrt na početak

U 17. veku smo bili “baštovani” ( landscape gardeners ) i to je bila titula koju nije bilo lako zaslužiti. Nije svako mogao biti baštovan. Jedan od mnogih koji je uspeo, bio je svakako Andre le Notre sa čuvenim baroknim uređenjima dvorca Versaja i mnogih drugih. Tada smo po prvi put i postali poznati, zahvaljujući sofisticiranosti i formalnosti vrtova koje je on uređivao. Tako je nastao pravilni ili geometrijski stil u pejzažnoj arhitekturi. O Le Notru i njegovom radu, postoji mnogo knjiga, a sve se baziraju na strogim principima upotrebe perspektive u dizajniranju.

Generalni plan Versaja iz 1720. godine.

Naslovna strana knjige “Andre Le Notre u perspektivi”

Stranice iz knjige koje pokazuju crteže budućeg uređenja Versaja

Zatim smo počeli da imitiramo prirodu. Prestali smo da budemo samo baštovani i iz privatnih vrtova smo prešli u javni prostor. 18. vek je doneo mnogo odricanja od formalnog stila sa pojavom engleskog pejzažnog ili tzv. slobodnog stila. Lancelot “Capability” (sposobni) Brown, zajedno sa Vilijem Kentom-om, Humphry Repton-om i dr. bio je zadužen za to što su se pomerile granice i što se geometrija nije toliko više primenjivala u uređivanju javnih i privatnih prostora. Već tada se počeo nazirati naziv pejzažna arhitektura (vrtna arhitektura), upravo zbog bliskosti sa pejzažima i prirodom koje su tadašnji projekti prikazivali.

Termin pejzažna arhitektura

Termin pejzažni arhitekta prvi put se mogao pročitati u knjizi objavljenoj 1828. godine, autora Gilbert Laing Meason-a, pod nazivom “On The Landscape Architecture of the Great Painters of Italy”. Termin je opisivao poseban vid arhitekture, koja se bavi dizajniranjem pejzaža u prostoru. Gilbert je bio zaljubljenik u istoriju umetnosti pa je tako i pejzažna arhitektura prvi put opisana kao umetnost dizajniranja prostora. Verovao je da će ovaj termin ubrzo postati veoma popularan.

Period 19. veka za pejzažnu arhitekturu je bio najznačajniji. Pejzažna arhitektura je definitivno počela da postaje profesija koja se bavi i uređivanjem javnih gradskih prostora i tako je 1867. godine termin bio i zvanično u upotrebi. Do početka 19. veka pejzažna arhitektura se izdvojila kao posebna disiplina, a osnovano je i prvo američko udruženje pejzažnih arhitekata ASLA. Takođe se pojavio i prvi kurs pejzažne arhitekture koje je na Harvardu predavao Frederick Law Olmsted.

Plan za Blenhejm palatu , Capability Brown, 1700. godina

Modernizacija

Od 20. i 21. veka počinje razvoj pejzažne arhitekture i u oblasti urbanizma. Pojavili su se mnoga značajna imena poput Roberto Burle Marx-a, Thomas Church-a, Garrett Eckbo-a, Lawrence Halprin-a. Polako ulazimo u modernizaciju i više ne postoje jasne granice pejzažne arhitekture, već se javljuju i mnoge poddiscipline. Postajemo avangardisti, land-artisti, unosimo umetnost, ekologiju i održivi razvoj u dizajn, mešamo stilove i tako nastaje mešoviti stil u pejzažnoj arhitekturi.

U današnje vreme koje su obeležilli mnogi kvalitetni pejzažni arhitekti, primenjuje se nešto što zovemo contemporary design (savremeni dizajn), a neki i visoka modernizacija.

Pejzažna arhitektura u Srbiji

Sve promene u pejzažnoj arhitekturi su se naravno drugačije manifestovale u različitim zemljama, u svakoj od njih je razvoj tekao na svoj način i drugačijom brzinom. U Srbiji je njenom razvoju najviše doprineo prvi srpski poznati pejzažni arhitekta-Aleksandar Krstić, koji je u svoje vreme bio jedini visokoškolarac hortikulturne struke i vrtne arhitekture (1926. godine). On je zaslužan za uređenje mnogih parkova, vrtova i skverova u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Posle Aleksandra Krstića, veliki uticaj na razvoj struke ostavio je i Stevan Milinković .

Aleksandar Krstić ( 1902-1980 )

Zvanično školovanje u oblasti pejzažne arhitekture u Srbiji započeto je 1960. godine na Šumarskom fakultetu u Beogradu (na odseku za ozelenjavanje naselja i uređenje predela) a prvi diplomirani inženjer 1964. godine je upravo dobio zvanje “Diplomirani inženjer šumarstva za ozelenjavanje naselja“. Zvanje se više puta menjalo: Odsek za hortikulturu (dipl.inž. šum. za hortikulturu); Odsek za pejzažnu arhitekturu 2003-2013; Odsek za pejzažnu arhitekturu i hortikuturu 2013. i na kraju studijski program Pejzažna arhitektura. Pored fakulteta u Beogradu, pejzažna arhitektura je osnovana i u Novom Sadu, na poljoprivrednom fakultetu 2006. godine.

Danas, pejzažni arhitekti u Srbiji prema Zakonu o planiranju i izgradnji imaju pravo na licencu odgovornog planera, licencu odgovornog urbaniste, licencu odgovornog projektanta i licencu odgovornog izvođača radova.

Kako citirati ovaj članak?

Đurakovac, A. (2018): Pejzažne arhitekte: kako smo zaista nastali? (navesti i datum posete stranici). Dostupno na:

pejzaznaarhonline.wordpress.com/2018/03/12/pejzazne-arhitekte-kako-smo-zaista-nastali/

Korišćeni izvori :